| Литературное общество Ingenia: Олег Комков - Злата Коцич. Из книги "Белый ослик" (2014). Сошествие листа, платанового | | Злата Коцич. Из книги "Белый ослик" (2014). Сошествие листа, платанового | |
МЕЛОД. ОСЁЛ
Было иль будет: я тень поднимаю
с площади. И площадь – на плечи: скрёсток.
А за пятами – жало: хи-хи, ослище.
Пускай, осёл – человек добрый,
в добрых сандалиях – в доброе море:
ходить по волнам. Стеклянно-огненным?
Было иль будет: площадь и ветви
пальм под копытами. А под площадью –
сердце скорбит, уже в хитон Распятого
закутано, уже с виноградною косточкой
зарыто в тёплую землю.
Было иль будет: земля мироточит.
С морского брега бреду к пучине.
Мне бы – не-а-не – крылатой поступью
в Город, чьи улицы – чистое злато,
словно стекло, прозрачно.
Было иль будет. Сладкое бремя:
сапфир и смарагд, аметист, халцедон –
насытился он и травой, и ветром,
натаскался перекрёстков да площадей;
из зеркала водного, небесного
белому ослику – да на фреску бы!
СОШЕСТВИЕ ЛИСТА, ПЛАТАНОВОГО
МЕЛОД, ОКО, БЕРЕГ
Тебе пою. Хвалу за встречи.
С ягодкой смородины. С тихим озером.
С ящеркой, что, приподнявшись,
зашлёпала шустро по водной глади.
Пусть я мимо прошёл, за горой масличной
зажмурюсь – и тотчас глаза вернутся
через хребет: ко всему, что их не пускает.
К ослиному кроткому оку,
глубокому – то сиянье блаженных яслей
полнит грудь. Но не движутся ноги:
боль, что свилась в клубок под сияньем, –
за мной по пятам: петля и путы.
Так и вхожу я в море: в руины храма.
В поисках звука, слога, надеясь в пучине
молвить слово белому ослику с фрески.
Не о том спрошу, как он радость богоприимца
вынес, не о том, как богонёс Агнца
во град. Но – о том, куда он делся после,
когда Осанна извернулась в
Распни.
САД
Сада того больше нет, но так хорошо мне
в нём. Тихонько поёт ягодка пурпурная.
Из травы, где лежу, чрез горный венок
вытесняет утро, и полдень, и ночь.
Пока стрелки не встретят улыбку солнца,
слушаю гальку: жёстко её молчанье, а жилки
трепещут — и вот уж припев смородинке. С этого
началось, с благословенной тиши: созвучья
грядущего. С немощи удержаться, не молвить.
С немощи вымолвить это согласье: солнца,
гальки, простора, хора лугового.
Подагре, змеям – откроюсь позже.
Но чтоб никому, никак не умолкнуть.
Я же — полем, морем, и сад мой — за мной.
Все мои тени, снежинки, мои платаны и
шарики их семян. Всё в эту лодку нежно
сложу: в единую ноту на строчке пучины.
Пусть всё, сколько душе угодно,
купается в истине своей.
ПЛОЩАДЬ
Здесь площадь была. Цветочная.
С платанами. Пока не разросся
лес. Пока не пришли лесорубы.
За ними – потоп.
Повесть о том, как добрались мы
до пучины, пешком, записана
в отражениях. В глазах, на воде,
в зеркале небесном. Виденья верны
и живы лишь на восходе солнца.
Если ему навстречу летим, хотя и
отягчены. Листвою, что истлевает
у нас на руках. Ворохом вопросов:
Белый ослик — как несёт он, на коже,
под нею, печать Входа цветочного,
вербного? Если же видел он и Распятие,
не рыдает ли всё ещё? Ибо принёс:
послужил, чтобы всё сбылось? Как же
новой встречи он дожидается? Снова
готов понести? А мы?
ЛИСТ
На апостолов – пламя мудрое,
мне же за ухо – лист, платановый.
Ни дождинки на нём,
ни лучика. Только
в сердце вздрогнувшем заиграла
капелька солнечной крови —
чую, вот-вот переполнится.
Полным канет в пучину.
А пучина та уж давно
в груди моей обитает:
лелеет видение нежное: хрупкое
отраженье Града над водами.
Кабы могли без меня не строить
этот Грaд на воде, осиянный, согретый.
То, что мне принести назначено
на своих плечах, — да свершится.
Ну, а если нет? Довольно и листка.
Привитого. Пламенеющего.
СЕРДЦЕ, ПУЧИНА
Волны ль его забросили, или
само допрыгало, или птицы его
уронили, или радуги. Иль, распалясь,
в сапогах семимильных перешагнуло
пол-океана да угодило прямо на линию
горизонта? Только — сердце на месте, Мелодово.
Птаха дрожащая, на зыбкой грани
между морем и небом. Глянет туда,
сюда, съёжится. Здесь остаться,
в точке, где соприкоснулись миры,
что кольца восьмерки. Яйцо отложить,
свить гнездо — здесь, где, быть может, как раз
пускает росток День Восьмой. Едва
сам Мелод, наконец взваливши на плечи
тень и колокол, шагнул с берега
(первый шаг по воде — в воду: комом) —
его птаха уже поёт в пучине.
О пучине, что в сердце. И о капельке,
огненной.
ЯЙЦО, БЛАГОДАТНОЕ
Если и мне – тем же путём. В огонь и в воду.
За белым Агнцем на белом осле,
по белой радушной дорожке из одеяний.
За белым ангельским перстом, к могиле
пустой. За дорожным знаком пустого,
выбеленного покрова. Не зная,
ни как, ни где эти две белые дороги
скрестятся. Но ища в чернозёме,
в синих водах, белую точку скрещенья.
Таща тяжёлую тень по земле.
Вместе с осликом в зеркале.
Знает ли он? По воде — всё будет легче?
Шар земной — словно тень. Тень же — словно
рельсы на воде. Чрез полотно пучины,
словно через порог, над которым рельсы
обернутся упругой радугой?
Видит ли он? Белую точку. Закутану
в радужный пух, в груди.
Несушка: парит над водами,
яйцо пламенеющее роняет?
ГРАНЬ
Где ж эта грань между морем и
небом, и что за гранью этой? Верно,
держит нас, не дает потонуть уже сам
этот вопрос. Первый, в который, как в челн,
вошли мы, как в след на воде, Патмосской,
еще далекой от огня в устах.
Как далеки скудные наши догадки
от красоты ее сгущенья в хрусталь.
Нет мучительнее, нет милее хожденья.
Нет и хрупче исхода: каждый навык –
ополовинен. Шаг по колено в воде.
То было хождение по волнам, а это –
по линии горизонта? Как по канату:
взвесишь свое небесное, свое земное.
Ловишь в воздухе поводок ангела-
хранителя. Но как одолеешь пороги?
Линия пучины дрожит струной,
умножаясь, отверзает зевы: проходы.
С той стороны – звон. Голоса
поющих на море стеклянном? Или
Глас над водами?
ГАРМОН-И-Я
Мы с берега – прямо к площади,
Вербной, в пучине. Но Тебе виднее
пути наши: круги по воде. Рваные.
Куда же дальше? Сбылось: море, небо.
Мелод развяжет узелок свой.
Но нет в нем того, что было, что взял с собой:
ни тени, ни колокола. Только – Слово.
Разъять его на три светлых зернышка?
Не удостоился он встречи с ангелом
своим, с глазу на глаз. И нет ответа
на вопросы неизбывные: себе, ему?
И не отважится вымолвить: Мне бы
узнать, как зовут тебя, меня, весь этот
перезвон, в котором парим.
Но имя уже рядом, за ухом, на листке:
Гармон. И радуга кистью допишет:
и я. И хор, и эхо, и я. И ослик:
И-А!
Злата Коцић
БЕЛО ПУЛЕ
МЕЛОД. ОСЛО
Је ли било ил ће бити: сенку одижем
са трга. И трг на плећа: раскршће.
А за петама, жалац: хи-хи, магаре.
Нека, магаре је добар човек –
добре апостолке, за добро море:
ход преко таласа. Стаклено-огњених?
Је ли било ил ће бити: трг и гранчице
палмине испод копита. А испод трга –
срце жално, већ у хитон Распетог
увијено, већ са семенком грожђице
заривено у топлу земљу.
Је ли било ил ће бити: земља мироточи.
С обале морске шепам према пучини.
Да ми је – не-а-не – кораком крилатијим
до Града, чија улица је – злато чисто,
као стакло прозрачно.
Је ли било ил ће бити. Слатки самар:
сафир и смарагд, аметист, халкидон –
напасло се и најурило с ветрима,
наносило се раскршћа и тргова,
из огледала, воденог, небеског,
бело осло би – на фреску.
СИЛАЗАК ЛИСТА, ПЛАТАНОВОГ
МЕЛОД, ОКО, ОБАЛА
Теби хвала. Удешаваш сусрете.
С бобицом рибизле. Мирним језером.
Гуштером који, усправљен,
зашљапка преко водене површи.
Ако и прођох мимо, на другој страни горе
маслинове зажмурим, и зенице врате се
преко гребена: свему што их не отпушта.
Кротком оку магаренцета,
тако дубоком да сјај блажених јасли
испуни прса. Но не одигну се стопала:
бол, који беше иза сјаја склупчан –
у стопу за мном: ласо, букагије.
Тако и улазим у море: у руине храма.
Тражећи звук, слог, којим на пучини,
надам се, ословићу бело осло с фреске.
Не да упитам како је радост богопримца
издржало, ни како богоносило Јагње у
град. Него – куд се денуло после,
кад Осана посаврнула се у
Распни.
ВРТ
Тог врта више нема, али добро ми је
у њему. Тихо пева бобица гримизна.
Из траве у којој лежим, преко венца
планинског истискује јутро, подне, ноћ.
Док се казаљке не врате на осмејак сунчев,
ослушкујем облутак: тврдо ћути, а жилице
титрају, најзад рибизли припева. Од тога
почело је, од благословене тишине: склада
будућег.Од немоћи да уздржим се, не заустим.
Немоћи да изустим то сагласје: сунца,
облутка, лахора, хора ливадског.
Костобољу, змије, припустићу касније.
Али да никог, никако не ућуткају.
Док ја пољем, морем, мој врт – за мном.
Све моје сени, пахуље, моји платани и
куглице им семене. У барку ону све нежно
да спустим: у ноту на линији пучине.
До миле воље, све нек се
у својој истини купа.
ТРГ
Пре, ту је био трг. Цветни.
С платанима. Док није обрастао
шумом. Док нису стигле дрвосече.
За њима потоп.
Повест о томе како доспели смо
на пучину, пешице, записана је
у одразима.У зеницама, на води,
у огледалу небеском. Слике верне и
целе једино при изласку сунца.
Ако му у сусрет полетимо, ма и
затрпани. Лишћем које нам трули
на рукама. Брдом упитника:
Бело пуле – како носи, на кожи,
под њом, печат Уласка цветног?
Ако беше и Распећа очевидац,
не рида ли још? Јер, принело је:
послужило да се збуде? Како
нови сусрет ишчекује? Опет
да понесе? А ми?
ЛИСТ
На апостоле – мудри плам,
мени за ухо – лист, платанов.
Ни кишне капи на њему,
ни у њој сунчице. Ипак,
у срцу пренутом заигра
капљица сунчеве крви –
те знам, биће пуно.
Пуно, прелетеће на пучину.
Која и сама, одавно,
у прсима ми пребива:
слику стаклену љушка: сићушни
одраз Града над водама.
Kад би могли да не подижу без мене
тај Град на води, обасјан и згрејан.
Што задато је да ја принесем –
на мојим плећима да стигне.
Али ако не? Довољан је и лист.
Привијен. Пламти.
СРЦЕ, ПУЧИНА
Да л су га таласи ваљали или је
доскакутало сâмо, или га птице
спустише, или дуге. Или, у жару,
чизмама од седам миља, прекорачи
пола океана, угоди тачно на линију
видика? Тек, срце је на месту, Мелодово.
Дрхтави птић, на лелујавој линији
међу морем и небом. Гледне, тамо,
овамо, шћућури се. Остати ту,
у тачки у којој светови дотичу се
као кругови осмице. Положити јаје,
гнездо градити ту где можда управо
клицу пушта Дан Осми. Иако сâм
Мелод, најзад упртивши сенку и звоно,
једва и да закорачио је с обале,
први корак на води у воду бацивши –
његов птић већ пева на пучини.
О пучини у прсима. И о капљици,
огњеној.
ЈАЈЕ, БЛАГОДАТНО
Ако ћу тим путем. У воду и ватру.
За белим Јагњетом на ослу белом,
белом линијом добродошлице од хаља.
За белим кажипрстом анђела, ка гробу
празном. За путоказом од празног,
избељеног повоја. Не знајући
ни како ни где се та два бела пута
укрсте. Али тражећи, на црници,
на водама сињим, белу тачку пресека.
Вукући тешку сенку земљом.
Напоредо с магаром у огледалу.
Зна ли? Преко воде, све ћемо лакше?
Куглу земаљску као сенку. Сенку као
шину на води. Преко линије пучине
као преко прага над којим шине
прометну се у пругу дугину?
Види ли? Белу тачку. Увијена
у паперје дуге, у грудима.
Носиља: над водама лебдећи
испушта пламено јаје?
РУБ
Где је тај руб између мора и
неба и шта је иза руба? Да не
потонемо, не одржава ли нас већ и
то питање. Прво у које укрцасмо се
као у стопу на води, патмоској,
још далекој од огња у устима.
Као што и наша танка беху знања о
њеном лепом згушњавању, у кристал.
Ни мучнијега ни милијега хода.
Ни крхкијег исхода: сваки наук –
напола, преко колена. Пола у воду.
Оно беше корак преко таласа, ово –
линијом видика. Као по конопу:
вагаш своје небеско, своје земно.
Ловећи у ваздуху поводац анђела
чувара. А преко прагова видика?
Линија пучине титра као струна,
умножава се, отвара пролазе.
С оне стране – звон. Гласови
певача на мору стакленом? Или
Глас над водама?
ХАРМОН-И-ЈА
Ми са обале: право ка тргу,
Цветном, на пучини. Ти већ виде
наш пут: кругове по води. Начете.
Куда даље? Збило се. Море, небо.
Мелод развезује завежљај свој.
Све што је имао, понео: сенку, звоно,
не налази. Него – Реч.
Да је разложи на три светла зрна?
Није удостојен сусрета с анђелом
својим, очи у очи. Нити одговора
на питања непресушна: себи, њему?
Нити би изустио: Волео бих
да знам како се зовеш, зовем, зове
сав тај звон у коме лебдимо.
Но име је већ ту, за ухом, на листу:
Хармон. И оловчица дугина дописује:
и ја. И хор, и ехо, и ја. И пуле:
И-А!
| | |
| |
